10.06.2014.
Željka Klemenčić
TEKST
Željka Klemenčić
FOTOGRAFIJA

Napuklost

Napuklost

Priznajem, u taj televizijski projekt ušla sam prepuna sumnji i rezervi.
Intimnih. (Ipak sam ja introvert, ne mogu podnijeti svu tu silu interakcije. Imam grozan ten, ubit će me televizijska šminka. Morat ću imati frizuru. I ženske cipele. I morat ću jesti pred kamerama. I onda još reći o tome nešto jako pametno… Potrošit će me. Izložit ću se. Mama će mi opet čitati hejterske komentare po internetu…)
I profesionalnih (Što će biti s Mrvicom? Hoću li joj naškoditi? Devalvi
rati je? Isprostituirati čedo?)

Ali već sam vam rekla: ja kad glavom ne znam, onda molim za vodstvo. Znam da sve što dolazi, dolazi jer mi treba.
I tako sam pristala, klecava u koljenima, duboko zaljuljana.
Mentalno sam se pripremala dosta intenzivno.
Otvarala srce. Pojačala balanse.

Jutrima bih stajala na jednoj nozi u Pozi drveta, zamišljajući da sam stablo. Duboko ukorijenjeno i sasvim mirno, ne treba mi ništa osim vode i sunca.
I onda mi je iz podsvijesti isplivala mantra. Prihvaćanje.
Shvatila sam da je izlazak iz moje zone ugode samo nužna lekcija iz fleksibilnosti. Odlučila sam prihvatiti sve što dolazi.
Ali lako je reći. Teško je zaista tako i osjećati. Svjesno spustiti gard, spustiti zidove i rezerve, prepustiti se…

Kako je eksperiment završio?
Ako se telka i ja nismo baš fatalno zaljubili, barem smo dosta ozbiljno flertovali.
Nakon prve treme i nelagode, opustila sam se. Glas mi je sišao u svoj prirodni duboki registar, a počela sam i emotivno, burno reagirati na ljude oko sebe. Ukratko, frizuri i šminki unatoč, postala sam ono što jesam.
U cijelom tom procesu jedna me stvar osobito iznenadila.
Nisam bila spremna da ljudi putem televizije tako intenzivno čitaju ono neizrečeno.

Cijeli se život nastojim riječima objasniti (prvenstveno sebi). A sad sam odjednom shvatila da te ljudi čitaju i kada samo šutiš.
Opet - uplašila sam se, pa prepustila. Tu sam da nešto naučim.
Cijelo to vrijeme radila sam paralelno (barem) dva posla. Dramatično sam promijenila svoju rutinu, pa mi se i tijelo pobunilo.
Jela sam previše šećera. I previše škroba. I previše različitih zalogaja svega. I prestala sam doručkovati…
U moje se tijelo uselio nemarni sustanar. Zaprljao me. Pomalo sam se izbezumila. Odrodila od sebe. Odmaknula. Napukla. Kao moj glas u zadnjem tjednu snimanja.
I tu se onda zavrtjela neka čarolija. Netko je prosuo srebrnu prašinu… Nakon prvih trzaja, zaista sam se omekšala.

Ja, Greta Garbo, disciplinirana i rigidna, ponosna, aristokratski ledena…
Rastopila sam se. Počela se zabavljati.
Atmosfera oko mene kao da se zgusnula, postala medena, ljepljiva.
Jesam li po ovo došla? Jesam li ovo trebala?
Smiješno je. Sada dok sjedim na suncu bosih stopala, jedem trešnje, pijem čaj iz predivnog tirkiznog tetsubina (poklon tv-ekipe) i gledam unatrag.
Ponekad tek kada ništa ne tražimo, nađemo ono što nam treba.

VEZANE PRIČE

PUT SAMURAJA

PROČITAJ   ►

Dan prije početka

PROČITAJ   ►
Blog